Uvidi u poeziju i život Ivana V. Lalića, prema sećanjima njegove supruge i saradnice, Branke Lalić.
Poreklo
Ivan V. Lalić rođen je u Beogradu 8. juna 1931. godine, gde je proveo veći deo svog života. Njegova majka, Ljubica Bajić, bila je pijanistkinja i ćerka kompozitora Isidora Bajića, a otac, Vlajko Lalić, novinar. Okružen muzikom od detinjstva, Ivan je jedanaest godina učio violinu — uticaj koji je oblikovao ritam i strukturu njegove poezije.
Rani Ivanovi dani bili su obeleženi i harmonijom i gubitkom. Bombardovanje Beograda tokom Drugog svetskog rata odnelo je živote mnogih njegovih školskih drugova, ostavljajući mu trajni osećaj krivice preživelog, koji odzvanja kroz njegovo stvaralaštvo. Kasnije je u pesmi Rekvijem za 700 mrtvih u Glini ovekovečio masakr 700 pravoslavnih Srba, i u istoriji Beograda pronalazio ogledalo sopstvenog života — njegovih tragedija i istrajnosti.
Smrt majke, kada je imao petnaest godina, ostavila je dubok trag u njemu; njihova bliskost i uticaj njenog gubitka prožimaju veliki deo njegovog pesničkog opusa. Decenijama kasnije, 1989. godine, suočio se sa još jednim bolnim gubitkom kada mu je sin Vlajko poginuo u nesreći na jedrilici. Teme smrti, ljubavi i sećanja provlače se kroz njegovu poeziju, stvarajući dijalog između lepote i gubitka.
Ivan je počeo da piše poeziju još kao dečak, a njegove najranije sačuvane beležnice datiraju iz 1945. godine, godine majčine smrti. Te iste godine upoznao je Branku Kašnar, ćerku dr Stjepana Kašnara, lekara koji je lečio njegovu majku. Branka je postala njegova životna saputnica i trajni izvor nadahnuća, oblikujući emotivni pejzaž njegove poezije, naročito u njenim razmišljanjima o ljubavi, sećanju i prirodi.
Proces Pisanja
Šta je dolazilo pre gotovo svake njegove pesme bila je velika tišina. Ivan bi se odvojio od svakodnevnog života, od svake komunikacije. To je bio period čekanja, vreme u kojem su se misli smirivale u njegovom umu. Taj period je ponekad trajao veoma dugo; razmak između dve pesme mogao je da potraje godinama. To su bila vremena kada on nije aktivno stvarao delo, već kada se delo stvaralo u njemu. Tokom tih razdoblja bio je veoma povučen i izolovan od svih. Većinu svojih pesama napisao je noću, dok je ostatak dana provodio prikupljajući ideje.
Ponekad, kada bi mu ljudi postavili pitanja poput "Šta si hteo da kažeš?" ili "Zašto si ovo napisao?", odgovorio bi: "To mi je bilo diktirano odnekud, od više sile, od prirode. Samo je prošlo kroz moj um i našlo svoj put na papir. Ništa što sam napisao zapravo ne pripada meni." U tom smislu, Ivan je sebe smatrao svojevrsnim medijumom kroz kojeg pesme nastaju, vođene njegovim talentom, maštom i dubokim poznavanjem poezije. Ivan je mnogo čitao i imao veliko poštovanje prema pesnicima iz ranijih epoha; u njegovoj poeziji se mogu naći reference i citati ranijih autora — među njima Petrarka, Dante i Jovan Damaskin — kojima se obraćao kao u razgovoru. Od njih je Ivan naučio kako se piše poezija.
Ponavljajuće Teme
Za Ivana, središnje teme njegove poezije bile su ljubav, sećanje i smrt. On je doživljavao život i smrt kao dve nerazdvojne polovine jedne celine. Po njegovom shvatanju, one su stajale u istom odnosu kao dan i noć: dve suprotne sile koje zajedno čine zatvoren, potpun ciklus. Jedna polovina je tamna, druga svetla, i u toj ravnoteži leži struktura postojanja. Tako je Ivan razumeo život i smrt.
Njegova zaokupljenost smrću i sećanjem bila je ukorenjena u ličnom iskustvu. Ništa u njegovoj poeziji nije bilo slučajno. Poznata pesma "Zarđala igla" je, u suštini, spomenik njegovoj majci i prijateljima koji su poginuli. Isto tako, "Rekvijem za 700 mrtvih u Glini" i "Plavi grob" nadahnuti su istorijskim tragedijama, ispričanim kroz njegovu sopstvenu viziju.
Ceo život Ivan je čeznuo za ćerkom. Kada mu se rodio drugi sin, osetio je duboku tugu, osećaj da je rođenjem sina ta zamišljena ćerka umrla. Ivan se zatvorio u svoju radnu sobu na nekoliko dana i neprekidno pisao. Tako je nastao čitav ciklus pesama "Deset soneta nerođenoj kćeri". Lepota tih stihova je toliko snažna, toliko iskrena. "Tvoje je ono dvorište bez kuće", napisao je. A na kraju ciklusa, oprašta se: "Ti si moja krv. Zbogom, kćeri."
Što se tiče sećanja, Ivanova nostalgija nije se odnosila samo na njegovu prošlost, već i na istoriju njegovog grada i zemlje. Kao što sam već spomenula, često je u toj istoriji video odraz sopstvenog života. Njegova najveća inspiracija bila je Vizantija. To su bila stoleća koja su, po njegovom mišljenju, oblikovala duhovni i kulturni identitet velikog dela Evrope. Ali neću dalje ulaziti u raspravu koja s pravom pripada naučnicima.
Na temu ljubavi, ona je u njegovim pesmama često isprepletena s prirodom. Ironija je u tome što Ivan sam nije naročito voleo boravak u prirodi, više je voleo da bude kod kuće, u svojoj radnoj sobi, okružen knjigama. Ja sam se, pak, uvek najbolje osećala u prirodi; tako sam odrasla. Na neki način, priroda je u njegovoj poeziji postala metafora, razgovor sa mnom, odraz mog prisustva. Naravno, postojala su mesta koja smo oboje voleli — ostrvo Maškin u Rovinju i Jadransko more, koje je za njega uvek imalo duboko značenje. Ti se prizori ponavljaju iznova u njegovim delima. Ali uistinu, Ivan je bio ono što bismo mogli nazvati "kućnim" čovekom.
5 Pisama
U svakoj priči o ljubavi postoje godišnja doba. Vremena koja počinju kao decembar — neizvesna, krhka, puna pitanja. Kako će se ovo doba završiti? Hoće li početi u svetlosti ili tiho izbledeti i biti zaboravljeno? Postoji jedan prelep film koji to prikazuje na divan način, "Večni sjaj nepobedivog uma". Volela bih da je mogao da ga vidi.
Jer sve to — početci, krajevi, prolazak vremena — nalazi se u Ivanovim pesmama, naročito u ciklusu "5 pisama". Ona govore o početku, o rastu, i na kraju, o svežini ponovo rođene ljubavi, kao proleće, leto, jesen i zima.
Obično smo jedno drugom ostavljali pisma, da započnemo dan. Ivan je ostajao budan do kasno, pišući, a ja sam morala rano da krenem na posao. Budila sam se i zavirivala u njegovu radnu sobu da vidim da li ima pismo na stolu. Jednog jutra je pisalo: "Imamo novu pesmu."
Tako je, dok sam spavala, slavuj koji je mučio Ivana ipak doneo plod. Nije spavao zbog njegove pesme. Ja sam ustala rano, napisao sam novu belešku. To je uvek bio prvi znak da će početi lep dan.
Posle toga sam trčala da kupim novine, cigarete, hleb, mleko, sve što nam treba za taj dan. I usput bih ubrala ružu ili cvet u komšijskom vrtu, ili u našem, ponekad i jagodu, da svakog jutra njemu stigne nešto sveže, nešto novo. Cveće sam ostavljala na njegovom stolu.
Pesme i Mesta
Mnoge Ivanove pesme bile su nadahnute njegovom vezom sa mnom. Na primer, pesma "Mesta koja volimo". Za širu publiku, ona može da se odnosi na bilo koje rastajanje od mesta na kojem je ostalo nešto drago, i to je tačno. Ali za one koji znaju, ta pesma je posvećena meni. Na to sam veoma ponosna.
Napisana je dok smo se opraštali od našeg prvog zajedničkog doma, u Šubićevoj 30 — adresa našeg stana posle venčanja. Bilo je to odmah posle rata, u vreme komunizma, kada su veliki stanovi bili retkost i kada su dve porodice često delile jedan stan. Imali smo samo jednu sobu i zajedničko kupatilo, u kojem sam držala malu ketlu da kuvam kafu. Bila sam veoma tužna kada smo morali da napustimo to mesto, gde smo proveli prve godine kao porodica. "Mesta koja volimo" obeležava taj deo našeg zajedničkog života. A ima mnogo drugih pesama poput nje, svaka vezana za naše lične uspomene.
Branka o Ivanovoj Poeziji
Ako sam potpuno iskrena, rekla bih da su gotovo sve pesme koje je Ivan napisao u mom prisustvu, na neki način, naše pesme. U mnogim svojim zapisima i intervjuima, Ivan je govorio: "Iza mojih pesama stoji moja inspiracija, Branče." (Moje ime je Branka, ali "Branče" je postalo navika.) Jedna njegova knjiga čak nosi naslov "Branči", i to će mi uvek mnogo značiti. Te posvete nikada nisu bile samo formalne, već su bile svojevrsan razgovor između nas, čak i kada smo bili zajedno u istoj prostoriji.
Kada bi tražio savet, Ivan je često koristio svoj omiljeni izraz: želeo je da čuje "prvi utisak Orfejeve lire". Imala sam sreću da budem ta prva slušateljka, jer sam uvek bila tu. Duboko je verovao mom mišljenju, ne samo zato što sam mu bila supruga, već zato što sam uvek bila iskrena. Ako mi se neka pesma nije dopala, rekla bih mu to. Nisam bila profesionalni čitalac — ne u smislu da sam se bavila književnošću ili poezijom — već samo iskreni zaljubljenik. Čak sam pokušavala da se emocionalno distanciram, čitajući njegove pesme kao da pripadaju nekome drugom. Na taj način sam mogla da reagujem iskreno, bez pristrasnosti.
Pored mog mišljenja, postojalo je još nekoliko ljudi čije je sudove Ivan posebno cenio. Za njegovog života, jedan od najvažnijih bio je Zoran Mišić, možda najbolji esejista i kritičar svoje generacije. Posle Mišićeve smrti, nastavio je da traži mišljenja Aleksandra Jovanovića i Jovana Hristića, izuzetnog pesnika i bliskog prijatelja, poznatog svima pod nadimkom Vava. Treba pomenuti i Svetlanu Velmar-Janković, vrlo cenjenu književnicu u koju je Ivan imao posebno poverenje. Ona je često čitala njegove pesme u najranijim verzijama, a njeno mišljenje imalo je veliku težinu.
Ivan je takođe priređivao književne večeri na kojima su njegove pesme čitane naglas. Naša kuća je gotovo uvek bila puna prijatelja, pisaca i intelektualaca — okupljanja su trajala do kasno u noć. Ja sam uvek bila prisutna, kuvajući i pripremajući kafu za sve.
Međutim, veoma retko, gotovo nikada, nije menjao svoje stihove pod uticajem drugih, uključujući i moje primedbe kao prvog čitaoca. Ne znam da li je dobro ili loše kada autor menja svoj tekst zbog tuđeg mišljenja. Ne mogu da kažem da li je to dobra ili loša stvar; nisam pozvana da sudim. Ali moj je osećaj da ne treba — autor mora ostati veran svom glasu.
Mislim da je pitanje koliko je Ivan obraćao pažnju na mišljenja drugih o svojoj poeziji prilično složeno. Rekla bih da je Ivan, kao i svaki čovek, bio osetljiv. Ne preterano, ali je cenio mišljenja onih koji su slušali ili čitali njegovu poeziju. Pozitivna mišljenja pronicljivih čitalaca, bilo da su to bili kritičari ili jednostavno ljubitelji poezije, mnogo su mu značila. Ali je i negativne kritike primao s mnogo razumevanja i promišljanja. Naravno, nisu ga radovale, ali ih je cenio. Zapravo, često se slagao s kritičarima koji su dali negativnu ocenu njegovog dela, a kada bi tekst dobio nepovoljan osvrt, to je uticalo na dalji razvoj njegovog stvaranja. Negativna kritika, ponekad, bila mu je dragocenija i oblikovala njegovo pisanje više nego bilo koja druga povratna reakcija.
Snovi su takođe igrali značajnu ulogu u Ivanovom životu i pisanju. Snovi o kojima je najčešće govorio bili su snovi o njegovoj majci. Kasnije u životu, ti snovi su često poprimali čudne oblike, karikature njegovih pesama, s izokrenutim i uznemirujućim značenjima. Ponekad bi se probudio, hodao po sobi neko vreme, pa se vratio u krevet, još uvek uznemiren. Snovi se, nažalost, brzo zaboravljaju i često izgledaju drugačije nego što su zaista bili. Ali kada bi ga neki san duboko uznemirio, bilo da je povezan s njegovim životom ili poezijom, ostavljao je trajan trag. Neke od tih snova nikada nije zaboravio.
Ivanov odnos prema svojim pesmama bio je kao odnos roditelja prema detetu. Često je govorio: "Te pesme su moja deca." I zaista, tako je i bilo. Osećao je duboku odgovornost prema njima, snažnu emotivnu vezu koja je bila i ranjiva, podložna sumnji. Bilo je mnogo trenutaka u njegovom životu ispunjenih neizvesnošću — trenutaka kada je preispitivao svoje stihove, pitajući se da li je nešto mogao da izrazi drugačije, jasnije, lepše.
Prevođenje i Uticaj
Ivan je mnogo prevodio — pre svega s francuskog, nemačkog i engleskog jezika — i takođe je uređivao značajne antologije. Prvo je radio u izdavačkoj kući Prosveta, u njenom ogranku Jugoslavija. Tamo je nadgledao izdavanje monografija o različitim gradovima i zemljama i imao slobodu da razvija nove uredničke edicije. Među njegovim najuspešnijim idejama bila je uvođenje edicije naučne fantastike, koja je započela delima Isaaca Asimova i trajala mnogo godina pod njegovim uredništvom, doprinoseći popularizaciji tog žanra u Jugoslaviji.
Kasnije je pokrenuo seriju posvećenu muzici i, nakon prelaska iz Jugoslavije–Prosvete u Nolit, postao inicijator i glavni urednik tog programa. Otprilike u isto vreme ponovo je izabran za generalnog sekretara Udruženja književnika Jugoslavije. Prihvatio je tu funkciju bez velikog oduševljenja, jer je više voleo književni rad od administrativnog, ali je svoju dužnost obavljao savesno. Ivan je tečno govorio engleski, francuski i nemački, a mogao je da se sporazumeva i na ruskom i italijanskom jeziku. Kada mu je mandat istekao, bio je srećan što može da se vrati izdavaštvu i pisanju.
Kada Nolit više nije mogao da opstane, Ivan je izabrao prevremenu penziju i potpuno se posvetio prevođenju, iako je to bilo skromno plaćeno. Često je govorio da je prevođenje isto što i pisanje sopstvene poezije. Prevodio je s francuskog, nemačkog, engleskog, mađarskog i italijanskog jezika, često zajedno sa mnom. Njegova najznačajnija dela uključuju "Vlati trave" Walta Whitmana, prvi potpuni prevod te pesme na srpski, kao i poeziju Friedricha Hölderlina, za koju je dobio Hölderlinovu nagradu. Takođe smo zajedno uredili "Antologiju novije francuske lirike" i "Antologiju moderne američke poezije".
Sećam se da je slušao mađarske pesnike, pamteći muziku stihova, iako nije razumeo o čemu govore, jer nije znao mađarski. Kasnije je pronašao nekoga ko je znao i zamolio ga da prevede tekst reč po reč. Zatim je, kombinujući taj doslovni prevod sa ritmom i zvukom koji je zapamtio, stvorio knjigu u kojoj je preveo mađarsku poeziju na srpski. Bio je to veoma težak posao, ali tada dobro plaćen.
Za Ivana je prevođenje bilo čin stvaralačke empatije: potpuno se poistovećivao s autorom koga je prevodio, postajući istovremeno i on sam i, duhom, pisac čiji je glas prenosio na srpski. Hölderlin i Whitman bili su, u tom smislu, njegova najveća dostignuća. Ivan je bio posvećen književnosti u svim njenim oblicima. A za mene, on je i dalje živ u mom srcu — verovatno me sada sluša i kritikuje što govorim o njemu s previše oduševljenja.
Nasleđe i sećanje
Naravno, Ivan je uvek voleo da bude naveden kao Ivan V. Lalić, s posebnim naglaskom na "V." To slovo imalo je duboko lično značenje: bilo je posveta njegovom ocu i sinu Vlajku, a sada i unuku. To je bilo ime koje je činilo veliki deo njegovog identiteta.
Zahvaljujući Aleksandru Jovanoviću, najboljem tumaču Ivanove poezije sa naučne i analitičke strane, i učesniku gotovo svakog njegovog javnog čitanja, danas imamo "Sabrana dela Ivana V. Lalića". Ovo izdanje je neprocenjivo, ne samo zbog očuvanja samih pesama, već i zbog Jovanovićevih opsežnih komentara i kritičkih osvrta koje je uključio, kao i zbog mišljenja drugih proučavalaca. Takva tumačenja su neophodna da bi svako umetničko delo pronašlo svoje pravo mesto u javnom i književnom sećanju.
U Jovanovićevom izdanju postoji nekoliko pesama za koje je posebno naglašeno da nikada ranije nisu bile objavljene. Ivan ih nije uključio ni u jedan od svojih zvaničnih ciklusa, iako su neke, poput "Kiša u lišću", često citirane i pamćene. Naš sin Vlajko komponovao je muziku za tu pesmu. Predložila sam mu tada, pošto je pesma uz tu muziku zvučala kao šlager, da je objave i pošalju na televiziju ili radio. Znam da to zvuči smešno, i sada me nasmeje, ali možda je u toj ideji bilo i malo istine.
Sačuvala sam sve Ivanove stihove i beleške, iako vidim da nije sve preživelo. Tokom godina i različitih selidbi, neki rukopisi su se verovatno zagubili, ili ih je sam Ivan namerno sklonio, kako ne bi bili objavljeni bez njegovog odobrenja. Bio je izuzetno pažljiv u vezi s tim šta ulazi u javnost: nikada ništa nije štampano što on lično nije odobrio.
Svi Ivanovi rukopisi sada su vraćeni iz ostavštine udovice Aleksandra Jovanovića, koja ih je čuvala nakon njegove smrti. Verujem da je došlo vreme da ti materijali ugledaju svetlost dana. Oni moraju biti proučeni kako bi se bolje razumeo Ivanov stvaralački proces i sačuvala njegova zaostavština.
Contact
Please write to us with any questions, requests, suggestions or criticisms you have to share. Thank you for visiting our website and taking the time to learn about our project!
+1 917-847-9970